Klajv Barker „Kabal“

Buno pati od neke nepoznate mentalne bolesti. Svakog dana on odlazi kod psihoterapeuta Dekera s kojim pokušava shvatiti šta nije u redu sa njim i kako da se izleči. Međutim, taman kada se čini da je BUnu bolje, Deker pred njega stavlja slike jedanaest žrtava ubistva uz tvrdnju da je Buno krivac za ove zločine. Buno se zbog svog mentalnog stanja ničega ne seća, te je ovo saznanje za njega pravi šok. Verujući da je čudovište, Buno želi pobeći na mesto za koje nije ni siguran da postoji, ali ako zaista postoji, veruje da će mu biti novi dom gde će se moći uklopiti. Napušta svoju devojku Lori i upušta se u potragu za tim misterioznim mestom Midijanom. Ali stvari nisu onakve kakve izgledaju, ljudi nisu onakvi kakvim se predstavljaju, pa ni svet koji poznajemo nije onakav kakvim ga znamo. Midijan je jedno čudnovato mesto sa još čudnovatijim stanovnicima za koje niko nije ni znao da postoje, a i da jeste, teško da bi prihvatio postojanje takvog mesta i ljudi.

Sviđa mi se stil pisanja. Pisac vas lepo “uvuče“ u knjigu i sve vreme vam “drži“ pažnju. Priča je zanimljiva, ali ima nekih stvari koje mi se nisu svidele.

Jedna od stvari koje mi se ne sviđaju je sam prikaz, ili bolje rečeno, neprikaz Bunove mentalne bolesti. Razumem da nije jasno od čega Buno pati, ali osim što je rečeno da Buno ima problema sa pamćenjem, te se ne može uvek svega setiti, druge simptome ne znamo. Mislim da je to jako bitno prikazati, jer tako onda možemo bolje shvatiti Bunovo stanje. I kada sam već kod jednog od glavnih junaka, generalno smatram da nije dovoljna pažnja posvećena samim junacima. Čini mi se da ih nismo mogli dovoljno dobro upoznati i da je možda malo previše pažnje posvećeno priči koja, opet, ima svojih “rupa“.

U knjzi vidimo šta se dešava sa Bunom, upoznajemo pravu stranu Dekera, saznajemo ko je u stvari Lori, ali dosta toga ostaje misterija. Najveće misterije se tiču oko Midijana i njegovih stanovnika, Bafometa – tvorca Midijana, Kabala i drugih stvari. S obzirom da imamo pripovedača u trećem licu koji kao da pokušava da gleda iz perspektive tri glavna junaka (Buna, Lori i Dekera), a koji i sami ne znaju mnogo o Midijanu, te su stoga i čitaoci uskraćeni oko takvih podataka. A druga stvar, ko je Dugmenko? Kako je našao jedan od naših junaka (neću reći kog)? I tu smo uskraćeni s informacijama.

Ono što mi se sviđa kod ove knjige jeste što nam uspešno pokazuje kako izgleda kada se ljudi prave kao da su dobri i kako žele drugima pomoći, ujedno krijući mračnu i zlu stranu, kako izgleda kad se osećaš izgubljeno jer misliš da zbog nekih svojih dela ili zbog svog izgleda nigde ne pripadaš, ljubav koja je glavni motiv za putovanje u nepoznato, a koja je ujedno spremna da prihvati sve dobro i loše na šta naleti, itd. Ali najbitnije, što sam već rekla, da ništa nije onako kako izgleda!

„Ali ona je sada znala mrtve. Bila je sa njima, govorila sa njima. Videla da osećaju, videla im suze. Ko je tu zaista mrtav? Oni sa zamuklim srcima, što znaju bol, ili njihovi mučitelji staklastih očiju?”

Prosečna ocena na Goodreads-u je 3,93, a moja je 3. Knjiga je lepo pisana, priča je zanimljiva i maštovita, ali mislim da je čitaoc previše uskraćen za nekim informacijama.

„Nisam to radila još od detinjstva”, pričala je, „da tek tako pođem kud mi se ćefne. Zaboravila sam kako to prija. Možda bismo mogle da nastavimo put zajedno. Do Golog Vrata. Uvek sam htela da vidim to mesto.”

„Stvarno?”

Šeril se nasmeja.

„Ma ne. Ali taj pravac je dobar k’o i svaki drugi. Skitnicama je svejedno kuda idu.”

 

Markus Zusak „Kradljivica knjiga“

Mesto: Nemačka. Vreme: II svetski rat.
Liesel je devojčica koju majka šalje da živi kod Hubermanovih, svojih udomitelja. Tokom putovanja do grada gde oni žive, umire joj brat Vinsent. Istog dana kada joj je brat umro, ona po prvi put „krade“ knjigu. A nakon te „krađe“, usledeće još krađa zbog čega dobija nadimak kradljivica knjiga. U kući Hubermanovih, živeće sa ocem Hansom i majkom Rose, a kasnije, i sa Maksom, Jevrejem koga će porodica Huberman kriti u podrumu.

Jedna zanimljiva stvar se može primetiti na samom početku knjige, a to je ko je pripovedač. Do sada nisam čitala nijednu knjigu u kojoj je pripovedač Smrt. Da, Smrt nam pripoveda priču. No, iako je zanimljivo KO pripoveda, meni nije bilo zanimljivo i KAKO, a evo i zašto. Pre svega, sama Smrt, bar mi se tako činilo na početku, pripoveda priču kao da joj dosadno i naporno (što se možda može kasnije i utvrditi da jeste tako, ali i zašto je to tako), te mi ona kao pripovedač nije bila zanimljiva i kvarila mi je priču. Drugo, nervirala su me njeni nasumično ubačeni komentari koji su mi se činili kao da su tu ubačeni samo da bi rekli „Ehej, zar nisam baš kul“. Iritantno mi je bilo, kao kad ti malo dete skakuće okolo kako bi dobilo tvoju pažnju. Treće, spojlovanje. Mislim daj, ako sam htela spojlere, pitala bih nekoga ko je čitao knjigu ili tako nešto. A ne da moram čitati kako mi pripovedač kaže „E, desiće se… ali polako, doći ćemo dotle“ i onda kasnije ispriča kako je do toga došlo. I četvrto, nekako mi se nije svidelo što mi smrt, na neki način, omaložavala i podsmešljivo pričala o tome kako je uzimala tuđe živote. Okej, razumem da bi Smrt kao trebala biti surova, ali govorimo o smrti jako velikom broju ljudi. Ne znam, ali nekako mi ovo bilo… neukusno previše. Jedno je ne saosećati sa nekim iz ovog ili onog razloga, a sasvim drugo nekome se, bukvalno, smejati u lice. Pretpostavljam da je normalno da očekujemo takvo ponašanje Smrti, ali s obzirom da se ovo ZAISTA DESILO, nekako mi ne ide da se pisac ovako „poigrava“. Ali kada se pređe pola knjige, vidimo sasvim drugačiju sliku Smrti. Osećajniju. Sliku nekoga ko je zapravo prisiljen da radi nešto što ne želi, tako da mi Smrt u drugoj polovini knjige nije bila toliko antipatična. Čak sam uspela da saosećam sa njom.

Što se tiče samih junaka, iskreno bih volela da sam uspela da se više „povežem“ sa Liesel. Nekako mi se čini da jako malo o njoj saznah i kao da se nismo dovoljno dugo „družile“. No sviđa mi što se ne prisiljava kako je ona savršena, već se o njoj priča kao o „običnoj“ osobi, što ona i jeste. Da je ona nešto superiornija od drugih, nije. Jeste samo u smislu da je ispala veći čovek od većine Nemaca koji su se ponašali kao da su oni iznad svih naroda, iako nisu. Zatim je tu Hans, po meni, primer savršenog oca (ili gotovo savršenog). Brižan, pažljiv, dobar. I njegov odnos sa Liesel mi je stvarno poseban, te razumem zašto se Liesel vezala za njega i mnogo ga volela. Rose mi je bila jako antipatična, jer mi se nije svideo njen odnos prema Liesel. Previše mi se činila strogom, bezosećajnom i nekako kao da joj Liesel bila više obaveza koju joj neko nametnuo, nego neko koga je želela udomiti. Ali do kraja knjige mi se ipak svidela. Rudi, Lieselin komšija i najbolji drug mi je sasvim u redu, mada mi nije naročito prirastao k srcu. Nije on loš, zapravo je dobar i duhovit, ali nekako nije „dopro“ do mene. I za kraj, Maks. On mi se zapravo više svideo od Rudija kao junak, a i njegov odnos sa Liesel mi se veoma svideo. Prema njoj se ponašao kao stariji brat, a s obzirom da je ona već izgubila brata (doduše, mlađeg), on joj na neki način „pokriva tu prazninu“ koja joj fali. I mislim da joj na neki način i pomaže da se pomiri sa činjenicom da njega više nema.

Ono što još želim reći jeste, da je zanimljivo kako je prikazana povezanost naših akcija sa posledicama. Da ste uradili ovo, desilo bi se ono, ali pošto niste, desilo se nešto sasvim treće. Pokazuje nam da smo, na neki način, sami tvorci svoje budućnosti, svojih života, pa na neki način i smrti. Čini se kao da je sve nekako povezano, da sve „vuče“ jedno drugo, pa i to da možda naši životi nisu jednodimenzionalni, tj. da ne postoji samo jedan mogući pravac kojim idemo, pa samim tim ne postoji samo jedan mogući ishod. Jednostavno, čini se kao da sve ipak na neki način ima svoj smisao i razlog.

„Kradljivica knjiga“ ima prosečnu ocenu 4,36 na Goodreads-u, a od mene dobija jakih 2,5. Kažem jakih, jer mi prva polovina zbog pripovedača bila odbojna i knjigu sam čitala više na silu, te je i tih 2,5 težilo da „padne“ niže. Ali druga polovina mi je bila bolja, ali opet, nedovoljno da bi i „prešla“ u neku veću ocenu, tako da je ostala ova. Ali bez obzira na moju nisku ocenu, ipak ne žalim što sam provela vreme čitajući ovu knjigu. Uspela je da me dovede do ivice suza.

„Kradljivica knjiga“ je jedna solidna knjiga koja opisuje potresan događaj svetske istorije pokazujući ono najgore u ljudima i njihovim delima, ali i ono najbolje u pojedincima i njihovim dobrim i nesebičnim delima. I mislim da je ovo dovoljan razlog za pročitati je.

Dušan Nedeljković „Odsev“

Sve je počelo od noćnog kluba u Beogradu. Marko je bio samo jedan od mladića koji je tu došao popiti koji alkohol i zabaviti se uz muziku i lepe devojke. Ali, kada je pijan krenuo ka jednoj devojci, slomio joj je nos. Njeno ime je Ana. Iako im upoznavanje nije krenulo najbolje, ona će mu kasnije u budućnosti postati žena i majka dvoje dece, Marte i Fedora. A tu negde je i Fadilj, Albanac koji beži sa Kosova u Beograd gde upoznaje Marka sa kojim postaje prijatelj

Knjiga je lagana za čitanje, pisana slobodnijim stilom, tačnije uz korišćenje rečnika današnje omladine. Iako obično nisam za slobodniji rečnik, ovde to nekako priliči. Priznajem, bila sam začuđena što su i matorci koristili rečnika koji je karakterističan za omladinu. Ali pretpostavljam da se u današnjem svetu može naći i poneka starija osoba koja je još uvek omladinac u duši. I kad sam već kod matora a, veoma mi se svideo Anin i Markov odnos prema deci, kao i cela porodična harmonija koja vlada. Ako bi me neko pitao kako treba da izgleda odnos među članovima porodice, odgovorila bih kao njihov. Čini se kao da su svi u porodici složni, pa i ako se oko nečega ne slažu, problem reše jednostavno pričom. Roditelji su jako požrtvovani i maksimalno se trude da deci obezbede što bolje uslove za život i budućnost, a deca su međusobno takođe složena i vole se, što je nekako retkost u životu.

Neću zaboraviti spomenuti i Fadilja, junaka koji beži sa Kosova u Beograd. Ovaj Albanac, za razliku od svojih sunarodnika, ne gaji mržnju prema Srbima. Najveći dokaz za to je njegova ljubav prema Snežani, Srpkinji sa kojom beži, kako od svoje, tako i od njene porodice, jer Srbi i Albanci ne mogu zajedno… barem je takav stav obe porodice, ali i većine pripadnika oba naroda. Fadilj je primer pojedinca koji je primoran ili da prihvati ono što mu društvo nameće ili da jednostavno bude ono st jeste, ali da uz to prihvati odgovarajući rizik. No da se mogu ubiti stereotipi, ne samo da je njegova ljubav prema Snežani dokaz za to, već i njegovo prijateljstvo sa Markom.

Ovo je jedna knjiga koja će vas nasmejati, dovesti do ivice suza, naljutiti… čitav niz emocija izazvati, ali uz koju ćete ipak uživati. Priča je prožeta dobrim opisima mesta koja se u knjizi spominju, a autor je pokazao i izvesno znanje iz različitih oblasti. Glavni junaci su zanimljivi i simpatični, svako na svoj način, tako da je bilo pravo uživanje čitajući o njima.

U knjizi postoje mala „preskakanja“ vremena, pa vame treba nekoliko trenutaka da „pohvatate“ koliko je otprilike vremena prošlo. No ono što mi se nije naročito svidelo je sam kraj koji se čini kao da je isečen. Jednostavno kao da je preskoče neki deo kojio se čini bitan.

Epilog je ostavio knjigu „otvorenom“. Pretpostavljam da su takvi krajevi odlični za spekulacije čitalaca o tome šta se kasnije desil. S obzirom koliko su životi junaka prikazani kao nepredvidljivi, možda sam kraj nije loš,, jer na „poručuje“ sa je neizvesno šta će se sledeće desiti. Uostalom, kao što je i slučaj u realnom životu. Ne može se predvideti nečija budućnost, te ne možemo znati ni šta da očekujemo.

Čitanje ove knjige je bilo pravo uživanje za mene i osim tog malog „seckanja“ kraja, drugih zamerki nemam. Ocenu koju ova knjiga od mene dobija na Goodreads-u je 4.5. No bez obzira na nepotpunoj savršenosti, ova knjiga mi je za sada jedna od najboljih knjiga koju sam pročitala i svima bih preporučila. Tako da, ako vam se ikad ona bude našla u rukama, samo napred sa čitanjem!